Teta Beta dolazila je u našu kuću u svako doba dana
(Priča iz romana “Za sve je kriv moj deda” iz ciklusa od četiri satiričnie knjige, Bistrica, Novi Sad, 2013., srpski jezik, latinica)
S jedne strane smijemo se djedovom neprestanom i gradirajućem upadanju u nevolju, a s druge i samom sustavu, koji jednoga politički neukoga i nadasve čestitog seljaka doživljava kao opasnoga državnog neprijatelja. Pritom, svi sustavi koji djeda kažnjavaju – od austrougarskoga, koji ga sumnjiči za podržavanje Gavrila Principa (ovdje Tomlekin gradi humor na homonimiji riječi princip), preko jugoslavenskoga, u kojem je djed viđen kao huškač i protivnik dinastije Karađorđević te kao pristalica bugarskog cara, pa sve do komunističkoga, koji ga tereti za rusofilstvo – jednako su paranoični i spremni na bezrezervno prihvaćanje intriga potkazivačā.
Dragana V. Todoreskov
Kuću tete Bete od naše kuće deli samo parče placa koje smo zvali „baštica“ i koje je uvek bilo puno cveća. Tu nije bilo nikakve ograde i cveće su podjednako negovale mama, tetka, baka i teta Beta. Niko, osim dede, više nije znao, a nikoga nije ni zanimalo, da li je baštica naša ili teta Betina.
Deda i ja smo se vraćali iz podruma, gde smo uz vino proslavljali Dan žena, a potom odlučili da posetimo tetu Betu. Ćutke, očito obojica imajući iste misli u glavama, istovremeno smo počeli da u baštici ubiremo cveće. Nakupili smo par strukova od onog što se tu moglo naći u to doba godine, formirajući male bukete za tetu Betu.
Teta Beta nam se jako obradovala, posebno zato što smo ja i deda prvi put zajedno došli do nje, posebno zato što smo joj doneli cveće i posebno zato što smo bili u posebnom raspoloženju, a potpuno se raspametila kad je čula od nas da od danas postoji ženski praznik koji se zove Dan žena i da joj ga mi prvi čestitamo.
Ona je, inače, dolazila u našu kuću u svako doba dana, ostajući ponekad i celi dan, ili do kasno u noć, i uvek nešto pomažući mami, tetki i baki. A kada je bilo lepo vreme, u proleće ili jesen, ili preko celog leta, boravila je u našem dvorištu odmarajući se, ili nešto radeći. S druge strane, moji su izuzetno retko odlazili do nje, uglavnom kad bi joj neko od ukućana odnosio nešto sveže skuvano, ili tek ispečeno. A bilo je indikativno da ja nikada nisam dobio takav neki zadatak, pa sam sada, kad me je deda poveo u njenu kuću, bio zaista u posebnom raspoloženju, ne računajući Dan žena i onu čašu vina iz podruma. Bilo me je pomalo i stid jer sam se dobro sećao kako me je teta Beta, sve do mog druženja s Mariškom i Nikolom, svlačila i držala mi pišu, i kako sam jahao na njenoj butini, gurajući glavom njene ogromne dojke.
Teta Beta je bila otvorena, vesela, pričljiva i – za naše žene u kući, a bogami i za mnoge u selu – previše slobodnih shvatanja i ponašanja. Bila je naizgled neodređenih godina i, naravno, puno starija od mene, ali je, meni barem, ta razlika izgledala nekako manja od stvarne, jer je teta Beta imala punačko, zategnuto i uvek nasmejano lice, kao dete. I u telu, iako prilično debelom i ogromnom, sve je bilo skladno i privlačno, meko i mazno. Mnogi muškarci u selu su je prosili, udvarali joj se, ili je bar želeli, ali ona se nikad nije udavala, niti za nekoga vezivala. Sa svima je veselo flertovala i to je još više palilo maštu popaljenima. Da li je imala kakve ljubavne tajne, da ne kažem fizičke kontakte tog tipa s muškarcima, niko nije znao, ali sam ja na taj prvi Dan žena debelo posumnjao u svog dedu.
Žene u našem selu su je rado prihvatale samo kao gošću, ali nekako im je smetalo da i one odlaze u njenu kuću. Teta Beta je to znala, pa nikoga nije ni pozivala pod svoj krov, ali je zato odlazila pod tuđe kad god joj je to padalo na pamet.
Mene i dedu je teta Beta počastila vinom i kolačima, natočivši i meni jednu čašu posle upitnog pogleda prema dedi, koji joj je odmah potvrdno namignuo. Dok sam stidljivo mažnjavao tortu i još stidljivije halapljivo pio vino, teta Beta i deda su se nakratko izgubili u kuhinji, a posle kraćeg vremena, na moje veliko iznenađenje, deda se, uz neko glupo opravdanje, nepovratno izgubio. Kada sam potegao za njim, teta Beta, koja je stajala iza mene dok sam sedeo na stolici, zadržala me je da ne ustanem, s obema rukama na mojim ramenima. A mislim da ni sam nisam mogao da se podignem iz više razloga. Prvo, nad mojom glavom stajale su njene velike grudi; drugo, druga čaša vina mi je odsekla noge; a treće, i da nije bilo vina – noge su mi se odsekle zato što sam u tom času shvatio dedinu nameštaljku. I četvrto: premda pun straha, zebnje i neizvesnosti hoću li položiti i taj današnji dedin ispit muškosti, ovo sam odavno želeo i svako bežanje je bilo potpuno besmisleno.
Jedino mi je sve bilo nekako čudno, jer sam maštao da će se ovo desiti s nekom od mojih simpatija iz škole, ili iz našeg sokaka. Ali, kasnije sam shvatio da je deda, kao i uvek za mene, uradio pravu stvar, jer je bilo pitanje kakve bih traume kasnije poneo posle prvog iskustva s nekom istraumiranom balavicom.
Kod teta Bete sam ostao gotovo dva sata, i, da ne bih iznosio u javnost detalje i tako prevazišao u vulgarijama Milera, mislim na onog Henrija, ili Bukovskog, mislim na Čarlsa, napisao sam pesmu, jer kroz stih se može na lepši način reći mnogo više nego kroz priču, ali u isto vreme i malo, odnosno toliko da svaki čitalac, prema svojim sklonostima, ono što se dešavalo tih dva sata može sebi da predstavi, od sasvim prirodne i korisne seksualne edukacije do perverznih iživljavanja zrele žene s mladim, atletski građenim momkom na pragu punoletstva:
Sećam se, oh, kako leta lete,
bejah jak, ali skoro još dete,
kad me deda odvede do tete,
naše krasne komšinice Bete.
A ona me tu, lepo uz kolače,
učila kako se ženske svlače,
kakav užitak ti mogu pružiti
i koliko ga mogu produžiti.
Prvi put sam tad video sise
da baš onako slobodno vise,
te kako je dole dlaka gusta,
a ljubila me je svud, i u usta.
I nisam se ni malo mučio,
takve stvari sam brzo učio,
pa lakše je da se žena voli,
nego bilo šta u mojoj školi.
Po tom Betinom rasporedu,
časove mi je davala u sredu,
tu, u vajatu, u večernje sate,
da nas neprijatelji ne uprate.
Uz muziku za takve fešte,
ruke su joj bile jako vešte,
jezik nežan, usta još bolja,
brzo mi je rasla ona volja.
Uvežb’o sam sve te stvari,
k’o neki frajer, šmeker stari,
a da nam bude mnogo fino,
dala mi je i da pijem vino.
Posle smo se voleli svuda,
u špajzu je vikala kao luda:
”O kako si mi velik, mali!”,
k’o nekad, al’ beše samo u šali.
I nije više morala biti sreda,
samo da niko ne vidi, gleda,
a kada mi je dala i cigarete
od tada više nisam bio dete.
Iz priloženog se vidi da mi se, a bogami i teti Beti, osladilo moje ponavljanje osmomartovskog načina čestitanja ženama. Deda je likovao, ali, s druge strane – valjda kada su shvatile šta stoji iza mojih sada tako čestih odlazaka kod tete Bete, a da ranije nikada kod nje nisam išao, i dedinog neobično veselog i neprestanog raspoloženja – mama, tetka i baka su me prvo gledale s nekim podozrenjem i nevericom, zatim s prezrenjem i, na kraju, kao neku kužnu spodobu. Deda se samo smeškao, davao mi neke neuobičajene znake odobravanja, poput napadnog namigivanja, guranja srednjeg prsta desne ruke u kariku od palca i kažiprsta leve ruke, istovremenog naglog povlačenja polusavijenih ruku k sebi, kao da nešto navlači na sebe, i tome slično, uz tako groteskne grimase da sam i ja počeo da se brinem za njegovo mentalno zdravlje. Nije mi puno govorio i nije me više podučavao, jer je očigledno smatrao da je njegova uloga u tome završena.
Deda me je jedino, samo nekoliko dana posle Dana žena, snažno lupio šakom po leđima i oduševljeno rekao:
– Baćo, položio si maturu!
Pošto je do mature još bilo ostalo više od tri meseca, taman sam hteo da se pobunim zbog te dedine bezvezne konstatacije, ali sam se onda setio s čime je u vezi ova ,,matura’’ i da se deda sigurno u detalje raspitao kod tete Bete kako sam joj ja to dva sata čestitao Dan žena.
A pred samu maturu, deda me je poveo kod Paje Buzdovana u Glogov šor kada su pripuštali Pajinog pastuva na kobilu Jose Bangavog iz Mokulja. Deda mi ni tada nije ništa govorio, samo me je svaki čas gurkao laktom u rebra uz one iste napred već opisane grimase i znakove. A nije ni morao više ništa da mi kaže. Shvatio sam zašto je uvek želeo da učim od konja, posmatrajući ih, a njegovo insistiranje, još od svojih malih nogu.
