Pola srca

Koje jeca

 

 

Sve ću svoje

stihove pokopat,

a siguran, kako će mi falit

Jer ne želim

rob stihova biti

čak razmišljam,

možda ih i spalit

Teško mi je,

kad su dio mene

Sve te rime

k'o moja su djeca

Njegujem ih

oni me vesele,

Sad već čujem

srce kako jeca

I na odar

stavit ću im sliku

Dio duše

sa rimom odlazi

Pola srca

izdržat će valjda

da ga silna

tuga ne pregazi

Prijatelji,

nemojte tugovat

Kada odem 

i zaklopim oči

gore ću vam,

koji stih napisat

čak ni tamo,

bez njeg' ne ću moći… 

 

Vladimir Živaljić